Академик Владета Јеротић о Саборнику манастира српских

Јединствена је књига у историји српског народа, као и у историји Српске православне цркве “Саборник манастира српских”. Дело је нашег аутора, господина Пере Вишњића уз стручну помоћ Душана Миловановића илустрована изванредним фотографијама Пере Вишњића и делом Саве Тодорића.

Вишегодишњи труд Пере Вишњића да у једној обимној књизи (на преко пет стотина страна) скупи све манастире српског православља (некадашње и садашње) у српским државама и српској дијаспори, мораће да остави трага, не само у саедашњости, већ и у будућности српског народа и православља.

Неко је давно рекао да је Исус Христос стални будилник за све људе. Христова Јеванђеља, као и посланице апостола Павла, а затим бројна дела хришћанских светитеља кроз векове, потекли су добрим делом из манастира који су служили (и данас служе) монасима и монахињама као идеално место намењено подвигу и хришћанском подвижништву. У једном времену раширеног доживљаја краткотрајности, пролазности, привремености (ефемерности), ова књига о српским манастирима Пере Вишњића – објављена са благсловом патријарха српског Иринеја – треба да представља будилник за све тзв. атеисте српске, као и за млаке хришћане на Балкану.

Историја српског монаштва, започињући свој благословени почетак у српском народу од времена и пре, а нарочито од и после времена Светог Саве, његовог оца Светог Симеона Мироточивог у Хиландару, преко бројних средњовековних српских светитеља, а онда, све чешће, и светитеља-мученика (за време дугог турског ропства) богата је не само писаним биографијама и житијама српских светитеља, већ и њиховим непрекидним молитвама (овде и тамо!) за трајање и спас српског народа, све до данас.

Човек је природно и духовно биће, од рођења до смрти у непрестаној видљивој и невидљивој (свесној и несвесној, рекли би психози) борби између добра и зла. Човек је дуалистичко биће, трагично расцепљено између ова два, изгледа вечна принципа (Добра и Зла). У току две хиљаде година трајања хришћанске религије и хришћанске Цркве (на жалост подељене у три вероисповести) хришћански манастири (све до данас) били су и остали најпоузданији центри духовног просвећивања народа. Наравно да су онда и сви православни манастири, у православним земљама света, као и у Србији представљали места непрекидних молитава управљених Богу за успешнију борбу човека у његовој освешћеној или недовљно освешћеној борби, у себи најпре, између Неба и Зеље.

Импресивни број српских манасира о којима нас обавештава, али и учи књига Пере Вишњића, даје наду српском народу да посећујући и данас велики број активних манастира у српским земљама и Светој гори ојачају, никад довољну веру (и код појединца и у народу) у Богочовека Христа, Распетог и Васкрслог. Јер тада тек, ова вера може да учини “чудо”, да и ми (и као појединци и као народ) увек изнова распињани у нашој историји, некада и данас, поистовећивањем себе са Христом и Његовом Црквом, можемо да очекујемо и надамо се, и личном и народном Васкрсењу. Не заборавимо да су наши лепи манастири, не само места сталне молитве.

Које увек крепе верујућег ходочасника – а сви су људи, знали то или не ходочасници, подвижници, аскете, путници (хомо виатор) – већ и света места исповедања и причешћивања верника, затим подсећања и учења српске црквене и народне историје, али онда и места естетског обогаћивања посетилаца манастира (загледани у изванредне фреске и иконе), јачајући у себи тако, поред Истине и Доброте, још и Лепоту (која ће према Достојевском “спасити свет”).

Благодарни смо господину Пери Вишњићу искрено – што треба да означи у складном споју срца и ума – на његовој изузетној књизи која би требало да се нађе у свакој кући српских људи, да би их она подстакла да посећују бисере српске културе – а култура је и религија и философија и уметност – православне манастире у Србији.