Професор Ратко Божовић о Саборнику манастира српских
Ово је књига на коју треба указати, коју треба запамтити. То је дело једног прегаоца, приврженика и заљубљеника у оно што је наша традиција и култура јер сабрати књигу о нашим манастирима и учинити да наша историја, култура и традиција се нађу на једном месту то значи учинити да се та култура нађе на сигурном месту. Често ни наши манастири, ни култура и традиција нису били на сигурном месту у реалности. А, ако већ не могу да буду на сигурном месту у реалности нека буду на сигурном месту у оваквом делу које је фундаментално значајно већ и због тога што показује како појединац може учинити више од институција које су имале налог историје и културе да то чине. Ја сам задивљен како је то учинио Перо Вишњић током свог седмогодишњег рада и истраживања и стрпљења забележио шта се дешавало у неких 410 живућих манастира са остацима разорених.
Манастир видим као темељ наше културе, историје и меморије и православља. Српско духовно градитељство и духовно наслеђе јесте једног тренутка било запостављено и заборављено, и ево га сада овде збаележеног, фотографисаног на свим местима где постоје и где смо и ми још увек баш због тога што су они ту. Манастири су она меморија, оно сазнање и трајање у којем су настале прве школе, прве књиге, прве фреске, прве иконе… све прво.
Прво наше темљно опстајање било је у манастиру, јесмо ли то заборавили? У међувремену јесмо, дабоме. Имали смо дисконтинуитет у вредновању и разумевњу традиције, но очигледно овде је повратак неопходан да би се успоставила темељна вертикала која се негде била преломила, негде се идеолошки била изобличила и престала да буде важна у нашим животима. Већина наших манастира јесу мучненици, али се увек појављивао српски човек, православно биће, које је чинило све да се не сруши све, да се не уруши оно што је суштински вредно и важно. У том смислу оно што је доброта и даривање у обнови манастира је такође једна димензија нашег менталитета која је у моралној сфери у међувремену мало више пострадала.
Тако да све оно што је учинио Перо Вишњић показује да не смемо остати без оног што је део наших темеља, не можемо остати без оног што је део нашег садашњег и будућег идентитета, а највећи његов део је оно што је у твораштву домена манастира, опстајања у духовној сфери. Дабоме, све ово може бити нешто што је супротно свему ономе што је преовладало као стил живљења у нашој свакодневици – тржишни и потрошачки менталитет друштва спорног у великој мери. Ово све делује као једна изазовна димензија да се не пристане да се остане без себе у том цунамију светском који прекрива и балкански простор и нашу земљу. Ето, зато мислим да је важност Цркве, а њу одмах везујемо за манастире, у обнављању моралне културе која је у великој мери пострадала.
Овде је морална култура била на великом искушењу и морам да кажем најблаже где је морал силно пострадао, а можда бисмо могли рећи и неку тежу и опорију оцену. Мени се учинило да је путешествије Пере Вишњића подсећање да морамо да се вратимо моралним вредностима, духовним вредностима, нашим темељима, ономе што је било и ономе преко чега и опстајемо у овом свету. Зато и видим овај пројекат као алтернативу и можда као утопију која нас враћа назад да бисмо ишли напред. То је тај континуитет који се овде успоставља.
Мени се чини да је Вишњић показао колико је било благотворно и за његов лични стил живота и за његову унутрашњу трансформацију, лични преображај то што је разговарао са монасима са људима који живе скромно, скровито, човечно, јер је то важно. Не знам да ли су се тамо приклонили они људи који су згрешили па траже искупљење, то је за дискусију, за истраживање посебне врсте, али мени се чини да то што је Перо Вишњић нас обавестио о тим светињама нашим да је заправо донео сјајну информацију да се непоколебамо у потреби да будемо своји, да будемо на своме, да будемо себи блиски да не испустимо вредности преко којих, заправо, опстајемо у свету са разликом која је у великој мери она која се мора запамтити у нашој цивилизацији.
Мени као социологу културе је важно да је ово једна темељна вредност у историји културе, у историји цивилизације у историји монашког живота и нешто што на неки начин јесте у знаку културе сећања или културе памћења. Ова књига комплетно је одбрана културе сећања и културе памћења и овај човек који није помаган од институција који је сам урадио велики пројекат, велико истраживање какво нисмо имали до сада заслужује највишу могућу пажњу. И, када кажемо да нема ауторитета, да нема оних који су се истакли, ја кажем има, ево Пере Вишњића који се истакао.
